У ВРТИЋ СА ОСМЕХОМ

Полазак у предшколску установу представља углавном прво одвајање детета од родитеља на дуже време, првенствено од мајке, и нову животну ситуацију на коју дете треба да се прилагоди. Ово је стресна ситуација и за родитеље и за дете, јер је испуњена страхом од одвајања и напорима да се дете прилагоди новонасталој ситуацији. Дете нема потребу да сигурност породичног окружења мења за нешто ново и непознато, па највећи број деце бурно реагује због раздвајања.

Медицинске сестре-васпитачи у јаслама и васпитачи у вртићима су стручно оспособљени да разумеју дете и да му помогну. Адаптација деце је очекивани процес, посебно у септембру месецу, за који се праве посебни планови и осмишљавају активности како би се дете што безболније одвојило од родитеља и што пре навикло на колектив.

Процес адаптације је индивидуалан и условљен бројним чиниоцима. Одвојена од породице, деца ступају у једну нову и непознату средину у којој важе другачија правила и у којој се спроводи ритам живота на који нису навикла. Док су у породици имала привилегован положај, у колективу је ситуација другачија – дете мора да дели пажњу васпитача, простор, играчке и много чега другог. Ток прилагођавања зависи од дететових индивидуалних особина, од његовог узраста, од здравственог стања, као и од породичне атмосфере. Лакше се прилагођавању деца која су здрава, физички снажна, која имају богата и разноврсна социјална искуства пре доласка у колектив, деца чији родитељи имају позитиван став према вртићу .

Истовремено, адаптација зависи и од општих услова живота и рада у самим јаслама или вртићу (опремљености потребним средствима, стручне оспособљености и карактеристика личности медицинских сестара-васпитача или васпитача, броја деце у васпитној групи и других чинилаца).

Обично се у стручној литератури наводе три основна типа адаптације: лакаадаптација, адаптација средње тежине и тешка адаптација.

Лака адаптација представља нормалну реакцију на промену средине деце која имају оптималне васпитне услове и која су успоставила сигурну и стабилну емоционалну везу са родитељима. Код такве деце све реакције и промене у понашању пролазе у року од месец дана боравка у колективу, дете брзо прихвата нову средину и радује се доласку у њу. Адаптацију средње тежине имају деца чије се промене у понашању продуже и до два месеца боравка у вртићу или јаслама, током којих дете упорно одбија долазак у колектив.

Тешка адаптација се обично врло ретко среће у пракси. Односи се на децу код које се могу запазити упорне и дуготрајне реакције и поремећаји у понашању који трају и по неколико месеци. Обично је код такве деце присутно више неповољних чиниоца који продужавају период адаптације (честа одсуства из колектива, неповољни породични услови, непримерени васпитни утицаји и сл.). У тим случајевима, потребно је тимско сагледавање проблема (медицинска сестра–васпитач / васпитач, родитељи и стручни сарадници) и заједничко проналажење начина да се тешкоће превазиђу.

Током периода адаптације може се очекивати одбијање хране или преједање, одбијање спавања, често буђење, пробавне сметње, честе прехладе, али и плач, агресивно понашање или повлачење. Једна од могућих реакција која се среће у случајевима теже адаптације је тзв.регресија, што значи да су се код детета појавили облици понашања карактеристични за неку од претходних фаза у развоју нпр. сисање прста, мокрење у кревет, тепање. Сва та понашања су уобичајена у периоду адаптације и она ће постепено слабити и нестајати брзином којом се дете прилагођава новој средини.

Адаптација није завршена када дете престане да плаче, већ када са задовољством долази у колектив и када почне спонтано и слободно да изражава своје емоције, мисли и способности. Посебну пажњу треба обратити на повучену децу која обично тихо седе у неком кутку и не показују никакву иницијативу. Највећи број деце прође процес адаптације без већих проблема, а само мали број пролази тежи облик адаптације. Један од задатака установе је да помогне деци и родитељима који први пут долазе у њу да превазиђу почетне тешкоће. Искуства у раду су показала да се адаптација може олакшати и њено трајање скратити применом одговарајућих поступака: претходним упознавањем са дететом, индивидуалним приступом, флексибилним временом за пријем деце и постепеним продужавањем боравка у колективу сходно дететовим могућностима.

Ради брже адаптације, родитељима се може саветовати следеће:

• да код куће разговарају о вртићу и понекад до њега прошетају са дететом пре него што га упишу,

• да се претходно распитају о ритму живљења у вртићу и постепено са њим ускладе и кућни режим (оброци, спавање, боравак на отвореном...),

• да планирају одсуство са посла док је дете на адаптацији,

• да упознају васпитаче / медицинске сестре са особеностима и навикама свог детета,

• да допусте детету да понесе своју омиљену играчку у вртић,

• да му покажу да га воле и кад оно одбија останак у колективу,

• да разговарају са дететом о другој деци, о играчкама, о васпитачима, да му подстакну интересовање за садржаје у вртићу,

• да растанке у вртићу учине кратким, јер дуги растанци говоре о њиховим страховима и неодлучности,

• да не беже од детета већ да се увек поздраве и искрено кажу када ће се вратити,

• и да увек одрже своју реч!

Поласком детета у колектив, родитељи добијају партнере у васпитању своје деце. Кључ успешности налази се у сталној и отвореној узајамној комуникацији родитеља и вртића.